Haoticno uredjivanje haosa
Haoticno uredjivanje
haosa......Grozno zvuci zar ne? Ali kako da se inace sredi haos. Haos
je i nastao kao skup sitnica koje su se otrgle kontroli i krenule
svojim putem bez znanja o krajnjoj tacki delovanja. Stoga se,
verovatno, reshavanju haosa mora pristupiti na haotican nacin.
Odakle uopste haos i odakle meni ideja da isti haoticno pocnem da sredjujem? Pa... Koliko god zvucalo glupo, vreme je cudna stvar. Ima gadnu osobinu - ne staje. Vreme je jedino sto covek ne moze da kontrolise, ne moze da zaustavi, da spreci, da vrati. Vreme, kao najbolji i njagori prijatelj u isto vreme, nosi sa svakom svojom jedinicom nesto novo. Nesto sto zahteva dodatnu paznju, dodatni prostor u svakom od nas. A prostor nije bas neogranicen zar ne. Kolika god zelja bila da se sve te sitnice skupljaju, prostor je taj koji ogranicava. Prostor. Hm... Na sta pomislis prva kada kazes prostor? Na beskrajnost svemira zavejanu misterijom nepoznatog? Ili pak, na proplanak sa gomilom cveca kojem ne znas ni ime ni miris, ali je opet lepo? Ili samo na prokleta cetiri zida kancelarije koji te pritiskaju iz dana u dan i koji ti ne daju dovoljno slobode...
Kazu neki da haos moze da se poistoveti sa uredjenom gomilom stvari na neprepoznatljiv nacin. Malo cudno, zar ne? To je u redu dok sve te stvari koje su uredjene na neprepoznatljiv nacin pocinju da ujedaju, da peku, da bole, da povredjuju....Sta je onda haos? Mozda je to nekontrolisana bujica misli i osecana izazvana necim sasvim normalnim a opet neobicnim? Mozda. Sta ako nije? Kako prepoznati sta je haos? Kako naci metod za haoticno uredjivanje haosa kada ni ne znas sta je haos? Kako? Kako kada ti, ti koja treba da procitas ovo, ne znas koliko si misli i osecanja nakon toliko vremena probudila....Pokrenula tu lavinu i otisla... U svom tom haosu koji prepoznajem i koji nikako da dopusti da bude uredjen, se i dalje vrzmas. To ne znas...Znam da to ne znas....Tvoj naivan osmeh mi govori da ne znas, i da nikada neces znati.... Ali dobro. To je tvoj nacin...Moje je samo da me ostavis na miru i pusti me da sprovedem svoj plan u delo - da haoticno haos uredim.
Odakle uopste haos i odakle meni ideja da isti haoticno pocnem da sredjujem? Pa... Koliko god zvucalo glupo, vreme je cudna stvar. Ima gadnu osobinu - ne staje. Vreme je jedino sto covek ne moze da kontrolise, ne moze da zaustavi, da spreci, da vrati. Vreme, kao najbolji i njagori prijatelj u isto vreme, nosi sa svakom svojom jedinicom nesto novo. Nesto sto zahteva dodatnu paznju, dodatni prostor u svakom od nas. A prostor nije bas neogranicen zar ne. Kolika god zelja bila da se sve te sitnice skupljaju, prostor je taj koji ogranicava. Prostor. Hm... Na sta pomislis prva kada kazes prostor? Na beskrajnost svemira zavejanu misterijom nepoznatog? Ili pak, na proplanak sa gomilom cveca kojem ne znas ni ime ni miris, ali je opet lepo? Ili samo na prokleta cetiri zida kancelarije koji te pritiskaju iz dana u dan i koji ti ne daju dovoljno slobode...
Kazu neki da haos moze da se poistoveti sa uredjenom gomilom stvari na neprepoznatljiv nacin. Malo cudno, zar ne? To je u redu dok sve te stvari koje su uredjene na neprepoznatljiv nacin pocinju da ujedaju, da peku, da bole, da povredjuju....Sta je onda haos? Mozda je to nekontrolisana bujica misli i osecana izazvana necim sasvim normalnim a opet neobicnim? Mozda. Sta ako nije? Kako prepoznati sta je haos? Kako naci metod za haoticno uredjivanje haosa kada ni ne znas sta je haos? Kako? Kako kada ti, ti koja treba da procitas ovo, ne znas koliko si misli i osecanja nakon toliko vremena probudila....Pokrenula tu lavinu i otisla... U svom tom haosu koji prepoznajem i koji nikako da dopusti da bude uredjen, se i dalje vrzmas. To ne znas...Znam da to ne znas....Tvoj naivan osmeh mi govori da ne znas, i da nikada neces znati.... Ali dobro. To je tvoj nacin...Moje je samo da me ostavis na miru i pusti me da sprovedem svoj plan u delo - da haoticno haos uredim.
3 Komentari |
0 Trekbekovi